Kockanje cenzurom
Autori: Kolaborativni kolektiv
U toku vikenda smo saznali da je Uprava za igre na sreću (u daljem tekstu: “Uprava”) svim Internet provajderima u Srbiji (u daljem tekstu: „ISP“) uputila pismo/dopis/obaveštenje/zahtev. Ovim pismom Uprava je ISP-ove:
● informisala da Igre na sreću putem Interneta /sredstava elektronskih komunikacija/ na teritoriji RS mogu se priređivati od strane DLS i lica koja poseduju prethodno pribavljeno odobrenje koje izdaje Uprava (čl. 22 i 97 Zakon o igrama na sreću, Sl. gl. 88/11, “ZIS” ), što je suštinski potpuno nesporno;
● zamolila da izvrše hitnu blokadu pristupa Internet stranicama inostranih priređivača igara na sreću koji nemaju odobrenje Uprave a čiji je spisak dostavljen u prilogu pisma/obaveštenja, što nas je potpuno šokiralo; i
● upozorila da ukoliko ne blokiraju tražene Internet stranice mogu snositi pravne sankcije, pre svega mogu biti odgovorni za krivično delo Neovlašćeno organizovanje igara na sreću (čl. 352 Krivični Zakonik, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09, “KZ”).
Ovaj poziv na blokadu sadržaja na Internet je upućen u “pravom trenutku da prođe neprimetno”, uzimajuči u obzir da je internet javnost već mobilizovana i vrlo osetljiva na pitanja zadiranja vlasti u “njen” informacioni prostor usled solidarnosti u globalnoj borbi protiv predloga propisa poput SOPA, PIPA i ACTA. Stoga, Internet zajednica se odmah po saznanju za pismo Uprave uzburkala tumačeći ga kao odluku državnog organa koju ISP-ovi moraju poštovati usled čega je na račun same regulative i zakonodavca upućeno dosta teških reči.
U nastavku teksta pokušaćemo da dokažemo da pravna regulativa u Republici Srbiji nije odgovorna za ovaj skandalozan zahtev Uprave već da je u pitanju svojevoljno, protivzakonito i protivustavno ponašanje ovog izvršnog organa. Sa druge strane, iako u nezgodnom položaju, ISP-ovi moraju biti svesni da karaktera ovog zahteva uprave te da se oni njemu ne smeju povinovati. U nastavku je detaljno objašnjeno usled čega pismo predstavlja samo pokušaj zastrašivanja pravnim sankcijama koje su em van nadležnosti Uprave em potpuno neprimenjive na ISP-ove.
Šta Uprava može da uradi ISP-ovima?
Najpre moramo napomenuti da je je potreba Uprave da sprovede ZIS, u smislu da se onemogući inostrane i stimuliše domaće priređivače igara na sreću, a sve u cilju povećanja budžetskih prihoda iz ovog izvora (koji jesu krajnje izdašni i značajni), načelno razumljiva i legitimna.
Ipak mere za kojima je Uprava posegnula (pismo koje poziva na blokadu) smatramo pre svega kratkovidim ali i, što je mnogo važnije, protivustavnim i pravno neosnovanim. Ukratko, Uprava je kroz pisamce, zarad regulisanja tržišta igara na sreću preko sredstava elektronskih komunikacija, pokušala da na mala vrata uvede cenzuru odnosno da reguliše sferu medija i ograniči slobodu informisanja.
Sasvim je jasno da pismo koje je Uprava dostavila ISP-ovima nije pravni akt odnosno ne predstavlja nikakav pravno relevantan dokument. Naime, Uprava ne poseduje nikakva ovlašćenja koja može ispoljiti u odnosu na ISP-ove (nadležnost Uprave: čl. 12 ZIS) te je ovo obraćanje čisto informativnog karaktera. Ni Zakonom o elektronskim komunikacijama, kao ni Zakonom o opštem upravnom postupku, nije predvidjen ovakav način obraćanja Uprave pružaocima Internet usluga.
Dodatno, treba da budemo svesni da Uprava ne može ni na koji način omesti rad ISP-a niti im može izreći sankcije. Najviše što može Uprava je da podnese krivičnu prijavu tužilaštvu (u vezi sa povredom čl. 352 KZ-a) odnosno da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka mesno nadležnom prekršajnom sudu (u vezi sa povredom čl. 10 st. 18 ZIS-a), što će u nastavku biti detaljno razjašnjeno.
Dakle, podvlačimo: Uprava može samo da pokrene postupak ali Sud donosi odluku.
Odgovornost po Krivičnom Zakoniku?
Čl. 352 predviđa odgovornost za priređivanje igara na sreću. ISP koji građanima pružaju usluge pristupa Internetu nikako se ne mogu kvalifikovati kao priređivači te je ovakvo upozorenje čisto zastrašivanje ISP-ova kako bi izvršili blokiranje stranih priređivača.
(1) Ko bez odobrenja nadležnog organa priređuje igre na sreću, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.
(2) Organizator igre na sreću ili učesnik u igri iz stava 1. ovog člana koji se posluži obmanom, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.
(3) Sredstva namenjena ili upotrebljena za izvršenje dela iz st. 1. i 2. ovog člana, kao i novac i drugi predmeti koji služe u igri na sreću, oduzeće se.
U svakom slučaju, jako je interesantna strategija Uprave da ISP-ovima preti pištoljem koji je očigledno prazan. Da li je Uprava očekivala da niko u RS ne čita propise ili da je njeno pismo garant prava i pravde ostaje nejasno.
Odgovornost po Zakonu o igrama na seću?
Odgovornost ISP-a na prvi pogled izgleda nešto drugačija situacija ukoliko se obrati pažnja na čl. 10 st. 18 ZIS-a, koji se u pismu ne spominje, a koji predviđa da je zabranjeno “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije koje organizuje lice koje ne poseduje odobrenje”. Za kršenje ovog pravila ZIS predviđa novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara do 2.000.000 dinara.
Na prvu loptu možemo pomisliti da se pružanje usluga pristupa Internetu pa i konkretnim stranicama inostranih priređivača igara na sreću može ektenzivnim tumačenjem podvesti pod “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije”. U skladu sa tim možemo naivno pomisliti da ukoliko ne blokiraju dostavljene Internet adrese ISP-ovi hipotetički mogu odgovarati novčanim kaznama (i nikako drugačije). Ipak postoji čitav niz razloga zašto ovo ektenzivno tumačenje ne može biti prihvaćeno a ni realno.
Primena konstrukcije “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije“ je pravno-tehnički izuzetno problematična. Naime, korišćenje pojma “omogućavanje” bez bližeg zakonskog definisanja je opasno usled mogućnosti pomenutog ekstenzivnog tumačenja koje bi moglo da obuhvati i:
1. prodavca računara, pošto nema kockanja na Internetu bez računara;
2. telekom kompaniju od koga provajderi zakupljuju žicu;
3. EPS koji igračima daje struju neophodnu za proces kockanja;
4. banku koja igračima omogućuje transfer novca kojim vrše samo klađenje;
5. i mnoge druge bez kojih učestvovanje u igrama na sreću putem sredstava elektronske komunikacije ne bi bilo moguće.
Ipak, pored ovih kreativnih argumenata, mnogo je važnije imati na umu osnove našeg društvenog uređenja odnosno činjenicu da je sloboda informisanja odnosno sloboda medija zagarantovana samim Ustavom RS u okviru koga čl. 50 st. 3 predviđa: “U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja….” Dodatno, Zakon o javnom informisanju (“ZOJI”) predviđa u čl. 2 st. 3 i 5: “Niko ne sme, ni na posredan način, da ograničava slobodu javnog informisanja, naročito zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja, zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i distribuciju javnih glasila ili nad uređajima za emitovanje i radiofrekvencijama, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja. O povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud, po hitnom postupku.”
Sa druge strane, treba uzeti u obzir i čl. 16. st. 1. važećeg Zаkоnа о еlеktrоnskој trgovini, kојi glаsi:
“Pružаlаc uslugа kојi prеnоsi еlеktrоnskе pоrukе kоје mu је prеdао kоrisnik uslugа, niје оdgоvоrаn zа sаdržај pоslаtе pоrukе i njеnо upućivаnjе, аkо niје:
1) inicirао prеnоs;
2) izvršiо оdаbir pоdаtаkа ili dоkumеnаtа kојi sе prеnоsе;
3) izuzео ili izmеniо pоdаtkе u sаdržајu pоrukе ili dоkumеnаtа;
4) оdаbrао primаоcа prеnоsа.”
Na osnovu navedenog, činjenica da ISP putem Interneta omogućavamo nekom da uspostavi informacionu vezu sa određenim informacionim sistemom (priređivačem) ni na koji način ne može predstavljati “omogućavanje”. Samo “omogućavanje” je neophodno tumačiti kao aktivnu radnju koja mora sadržati određen stepen namere, svesnog pomaganja licu da ostvari određeni cilj, što u ovom konkretnom slučaju ne postoji. Korisnicima Interneta u Srbiji bi, drugačijim tumačenjem pojma “omogućavanje”, protivustavno bila uskraćena informacija o postojanju nekog sadržaja, i to od strane nenadležnog organa.
Na samom kraju zgodno je napomenuti da mera sprečavanja pristupa određenim Web lokacijama koja bi obavezivala sve Internet provajdere nije predviđena Zakonom o elektronskim komunikacijama, a kao što je navedeno, sasvim sigurno Uprava nema nadležnost za izricanje takve mere Internet provajderima. Čak i ukoliko bi na neki način takva mera bila ugrađena u sam pravni sistem (izmenama postojećih zakona), nju usled navedenih Ustavnih rešenja ne bi mogao da izriče bilo koji organ osim Suda.
Zaključak
Nakon svega navedenog jasno je da Uprava očigledno loše tumači zakon i preti. Slanjem pisma Uprava je nespretno pokušala da ISP-ovima utera strah u kosti i iznudi promenu na tržištu ne mareći za potencijalne negativne posledice o kojima će, nadam se više biti izneseno u drugim tekstovima (npr. zašto bi ISP-ovi trebali da snose troškove regulisanja tržišta igara na sreću).
ISP-ovi, iako između čekića i nakovnja, ne smeju se povinovati ovom pismu a oni koji to eventualno učine moraju biti svesni da će ih celokupna Internet zajednica držati odgovornim za cenzuru Interneta što će se zasigurno odraziti na njihovu reputaciju pa samim tim i na tržišnu poziciju (koja će verovatno nestati).
P.S. Napominjemo da je ovaj blog radni tekst koji će biti dopunjavan. U njegovoj izradi konsultovali smo sledeće propise:
● Ustav Republike Srbije
● Zakon o igrama na sreću
● Krivični Zakonik
● Zakon o elektronskim komunikacijama
● Zakon o upravnom postupku
● Zakon o elektronskoj trgovini
● Zakon o javnom informisanju
i niti jedan od njih ne omogućava ovakvo ponašanje Uprave za igre na sreću.
Redni broj 4. pod nebuloznim mogucnostima širenja krivice u lancu “priredjivača” je na žalost već realnost. Naime, kako sam iz nezvaničnih izvora saznao, banke su tražile i dobile mišljenje Ministarstva finansija u kojem se navodi da ukoliko banke ne onemoguće plaćanje karticama na crnolistiranim sajtovima, biće smatrane za priredjivače igara na sreću.
U ovoj zemlji nema apsurda i sve je moguće sve dok se štiti birokratija, zamena teza i veliki lopovi time što je celo stanovništvo unapred proglašeno kriminalcima.
Da li si u mogućnosti da saznaš barem broj tog Mišljenja ministarstva?
Saznam pa javljam
To je kao kad bi mene svaki put kad izlazim iz zemlje, pitali da li idem da se kockam, i ako idem, vracali me nazad. Nebuloza. Ali, nista me ne bi iznenadilo…
Samo se pitam sta je sledece da zabrane pristup svim on-line prodavnicama jer nemaju dozvolu za rade na ovoj teritoriji?
Ok, koliko ja razumem drzavljani republike Srbije, po clanu 352. clan 2. su onemoguceni da ucestvuju u bilo kojoj igri na srecu u koja nije registrovana u Srbiji?
Sto onda znaci da recimo ova Nokia nagradna igra nije legalna? http://www.nokia.rs/microsites/nagrada?intc=ncompromolp-fw-ilc-hero-nagrada_756x252-na-nokiacom-rs-sr-1todtmtc89954
Posto je organizuje Nokia Bugarska i po zakonima Bugarske?
Koliko sam ja upucen svaka transakcija karticom(online bar) ima odredjenu, pa nazvacemo je sifrom placanja. Stim u vidu, banke mogu da limitiraju upotrebu kartica na sifre placanja koje su za gambling i na taj nacin sprece gradjanine Srbije da se kockaju u inostranstu – delimicno.
Koliko je ovo legalno, obavezivati banke na tako nesto, to je druga stvar.
Takodje ovde se poteze pitanja, stranih drzavljana koji imaju kartice domacih banaka.
Opet tu postoje razni moneybookers i slicni servisi koji omogucavanju deponovanje novca na gambling sajtovima. Ali sa jako lepom izjavom koju morate “potpisati” svaki put, da li je deponovan novac za gambling ili ne.
To je jedan dobar(bolji) nacin za limitiranje kockanja u inostranstvu, za razliku od ovog blago idiotskog proglasa ISPovima.
Nagradna igra NIJE igra na sreću. Član 2. ZIS definiše sta je igra na sreću, a nagradne igre u kojima se ne traži novac (posredno i neposredno) da bi ičestvovao i u kojoj pobednika odredjuje isključovo znanje ili veština, po DEFEINICIJI nije igra na sreću.
A zašto je problem bankama da isključe mogućnost uplata na odredjene račune inostranih kockarnica? Pa to je najjednostavnije rešenje. Samo NBS treba da im pošalje takav dopis.
Ne razumem zašto kažeš limitiranje, kada se radi o potpunom onemogućavanju, s obzirom da MoneyBookers može da uradi istu stvar kada su u pitanju korisnici iz Srbije.
Bojim se da će ovo rezultirati ukidanjem takvih i sličnih servisa za plaćanje i naplatu u inostranstvu. Umesto da se otvorimo, mi ćemo opet naći izgovor da se izolujemo od sveta.
i za poker pobednika odredjuje “iskljucivo znanje ili veština”, a ima i pro kladionacara pa bi se isto moglo reci i za kladjenje….
Nego nas kockare buni sledece:
Забрањено је приређивање и учествовање у играма на
срећу супротно одредбама закона, као и:
1) учествовање у играма на срећу које се приређују у
иностранству, за које се улози плаћају на територији Републике;
Изузетно од става 1. овог члана, допуштено је држање
срећки и тикета (листића) иностраних игара на срећу ради личног
учествовања у игри на срећу, ако су улози уплаћени у иностранству
Da li iz ovoga sledi da ako uplacujemo uloge u inostranstvu (fakat fizicki odemo van zemlje), mi jeli onda moz se vratimo i kockamo se ovde sasvim legalno?
Obzirom da vecina to ne radi, i krsi zakon, sta nam oni mogu povodom toga?
Ovim zakonom (clan 98) o igrama na srecu definisani su prekrasaji samo za pravna lica i drzavnu lutriju srbije.
El mogu nas koji se kockamo za licne potrebe da hapse, uzimaju imovinu i sta ti aj znam?
Za poker se uplaćuje učešće, i nije tačno da za poker o ishodu igre odlučuju ISKLJUČIVO znanje ili veština.
Ako u Zakonu piše: držanje tiketa, onda je to držanje tiketa. Nije prodaja tiketa, nije poklanjanje tiketa, nije ništa drugo osim držanja tiketa. Takodje, ako piše tiketa, to znači tiketa, i ne znači uloga, čipova, ili bilo čega drugog što nije tiket. I to takvih tiketa koji su uplaćeni “u inostranstvu”. Dakle uplata u inostranstvu je ona uplata koja je uplaćena u inostranoj firmi ili banci, a ne u domaćoj firmi ili banci. Ako domaćoj banci daš nalog da neku sumu prenese u inostranstvo, uplata je izvršena u Srbiji, a ne u inostranstvu jer si uplatio domaćoj a ne inostranoj banci.
Molim te, ne izvrdavaj, ne izvrći tekst na logičkom i gramatičkom nivou. Pročitaj tako kako je napisano.
Mi smo gradjani, mi biramo poslanike za Skupštinu koja donosi zakone koje se na nas odnose. Ako hoćemo da donesemo ili ukinemo neki zakon onda treba da izaberemo one poslanike koji će takve zakone izglasati.
I da, nikako mi nije bila namera da izvrdavam tekst na bilo koji nacin, samo imam nedoumice u vezi zakona i njegovog tumacenja!
I jos jednom bih te zamolio za tvoje misljenje u vezi mogucnosti da nas kockare progone po ovom zakonu ili mozda nekom drugom, kakve bi mogle biti pravne konsekvece za ova nasa nedela?
Elem jos nedoumica:
“1) учествовање у играма на срећу које се приређују у
иностранству, за које се улози плаћају на територији Републике;”
Ovo bi u sustini znacilo da ja mogu da odem u inostranstvo (Las Vegas) i u njihom kazinu igram poker, jer tamo vrsim uplatu.
Ali dilema je sledeca, ja mogu da izvrsim uplatu na poker/kladionacarski sajt iz inostranstva.
Jedna od opcija mi bi bila da stavim pare na moneybookers, iz nase banke, a onda u inostranstvu kliknem da moneybookers stavi pare na neki sajt. Tad uplata ne bi imala veze sa nasom zemljom, mesto uplate bi bilo Ja (negde u inostranstvu), moneybookers (negde u inostranstvu) i sajt kockarski (negde u insotranstvu).
Da li je to onda ok?
Druga opcija za kockare da im neko drugi, inostrani drzavljanin npr, dostavi novac na kockarski sajt, ili moneybookers. Bilo da ja tom drugom dam posle taj novac ili ne(da li bi morao da mu dam u inostranstvu?). Opet uplata ne bi bila na teritoriji srbije.
A ovo?
Dilema proizstice iz te recenice u zakonu koju ja tumacim kao da treba da uradim dve stvari da bi prekrsio zakon:
-da ucestvujem u nagrradnoj igri u inostranstvu
-a za koju sam uplatu izvrsio na teritoriji srbije
Dakle ne samo jednu od njih??????
Pravnik sam pa cu pokusati da ovu stvar maksimalno uprostim. I ja sam bio iznenadjen ovim potezom Vlade i zabranom na koju sam naisao kad sam pokusao da posjetim neki od sajtova… Onda sam malo krenuo da citam zakone, sagledavam stanje u drugim zemljama i mogu vam reci da nismo mi sa ovim izmislili toplu vodu.
U vecini zapadnih zemalja kladjenje, kockanje, itd. se moze priredjivati jedino uz dozvolu drzavnog organa ( kod nas je to pomenuta Uprava ) . Svako ko priredjuje igre na srecu bez dozvole ( koju bwin, bet365, william hill, victory sigurno nemaju za teritoriju RS ) odgovara za kriv.delo. Uz to online kladjenje je podlezno strogim propisima u svim razvijenim zemljama svijeta i nuzna je uvijek dozvola drzave u kojoj se organizuje.
Recimo, sportingbet ( jedna od najstarijih online kladionica ) je kod nas priredjivao dosta ozbiljan sistem kladjenja, posredstvom drzavne lutrije, ali se i on povukao iz Srbije, jer sportingbetu ne pada na pamet da trazi dozvolu, ali je i pitanje da li je mogu dobiti strana pravna lica.
Naravno, iza svega ovoga stoje ekonomski motivi kojima se ja necu baviti. Samo sam htio da ukazem na to da je, iako sam i ja kad sam procitao tekst bio iznenadjen, izgleda sasvim pravno utemeljen potez Vlade, kojim se nama zabranjuu igre na srecu kod stranih priredjivaca te vrste delatnosti.
A da umesto svega toga kažemo da niko ne dovodi u pitanje nameru zakonodavca da ograniči kockanje, već uvodjenje cenzure na mala vrata?
Onako kako glasi naslov teksta?
Hajde to da, recimo, kažemo.
I da pri pisanju teksta koristimo sva naša slova…
Takodje bi bilo lepo da nam dostavite listu tih inostranih zakona koje kažete da ste pročitali. Hvala.
Na osnovu ličnih iskustava sa klađenjem putem interneta znam da su uplate karticama na ogromnoj većini online kladionica ukoliko je kartica iz USA bile blokirane. USA se izborila sa time tako što su uspjeli primorati kartične kuće koje kartice izdaju (Master, Visa, Diners…) da omoguće način po kome se sve kartice izdate u USA mogu lako indentifikovati u procesu online plaćanja a onda su primorale i veliku većinu payment procesora i kladionica da odbijaju uplate sa kartica koje su izdate u USA. Imao sam dugo godina debitnu master karticu vezanu za virtuelni račun u banci u USA na kome sam povremeno imao neki novac i nikada takvom karticom nisam uspio uplatiti novac na sajt bilo koje kladionice, a obrazloženje je uvjek bilo kartica je izdata u USA a građanima USA nije dozvoljeno klađenje putem online sajtova na osnovu nekog federalnog akta iz doba Klintonove administracije. Pri tome nije postojao apsolutno nikakav način da se nekoga ubedi da nažalosti nisam građanin USA 🙂
Još prije mjesec dana od Poštanske štedionice sam dobio email sa obavještenjem da će korišćenje kartice u svrhu uplate na online kladionicama i kocarnicama biti onemogućeno odlukom uprave za igre na sreću RS. Uopšte ne kapiram kako bi to Poštanska štedionice mogla da kontroliše da li je kartica korišćena na sajtu neke kladionice ili je novac sa kartice prvo uplaćen na moneybookers ili paypal a odatle prebačen na sajt neke kladionice. Još mi nevjerovatnije zvuči to da se provajderi primoravaju da kontrolišu da li korisnici pristupaju online kladinicama ili ne, jer je to gotovo nemoguće zabraniti zbog mogućnosti korišćenja raznih proxy servisa, virtual private network konekcija i sličnih mogućnosti da se surfuje sa izmenjenom IP adresom i redirektuje saobraćaj.
Pa upravo to, nikada nece znati i ne mogu da znaju za sta ti koristis svoj novac nakon sto prebacis na svoj skrill/paypal/payza/netspend… racun
A takodje postoje i virtuelne kreditne kartice tako da i oni koji zive u USA mogu da se kockaju bez problema.
Za sve postoji resenje.
Zivela Sloboda